Везе

БАБКЕН СИМОЊАН, ЈЕРМЕНСКИ ПЕСНИК И ПОЧАСНИ КОНЗУЛ СРБИЈЕ У ЈЕРЕВАНУ
Тамо где се мора пропевати
У српској историји и језику је још од средњошколских дана, студијски од почетка седамдесетих. На Косову и Метохији је први пут био 1993. и остао трајно ганут лепотом тамошњих српских светиња. Од тада је то незаобилазна тема његове поезије. И данас памти стару кућу из свог детињства, двориште, чесму, то су непомерљива сетна упоришта његовог света. Највише су на њега утицали јерменски средњовековни песник-монах Григор Нарекаци и српски песник-владика Његош. Снева поновно уједињење распарчане јерменске отаџбине. Да би се остварило, сваки Јерменин мора тај сан чувати у себи колико год буде потребно

Пише: Мишо Вујовић
Фото: Приватна архива

Јерменски песник, преводилац, есејиста, србиста, културолог. Аутор је дванаест књига песама, есеја, путописа и преко 900 публикација. Од 1975. године, први у Јерменији, бави се јерменско-српским књижевним и културним везама. Добитник је бројних јерменских и српских награда.
Поводом 40 година списатељског рада у области јерменско-српских културних веза, Бабкен Симоњан (Јереван, 1952) одликован је Златном медаљом Републике Србије. Као почасни конзул, први је званични представник у дипломатским односима између Јерменије и Србије (од 2006). На Универзитету у Јеревану предавао је српски језик (2003–2006).

Какво је било Ваше детињство, одакле су Ваши преци?
Имао сам срећно детињство. Растао сам у патријархалној јерменској породици у којој је најважније било очување националних традиција, а пре свега језика и обичаја, љубави према отаџбини, поштовања према старим људима, нарочито према родитељима и учитељу. Кроз целу историју за нас, Јермене, учитељ је био звезда-водиља на нашем трновитом и тешком путу. Управо учитељи су усађивали у нама љубав према језику, вери и отаџбини.
Као данас сећам се нашег дворишта, наше старе куће и чесме, којих одавно нема. Стара кућа мог детињства за сва времена урезала се у мом сећању. Жубор воде из старе чесме још увек се чује у мојим ушима. Старе слике нашег дворишта, којег више нема, носим у себи са носталгијом.

Како сте повезали свој живот са Србијом? И зашто баш са Србијом?
Да бих одговорио, морам да се вратим у далеку прошлост – више од пола века уназад, када сам био јеревански средњошколац. Захвалан сам својој учитељици историје средњег века која је једном ушла у слушаоницу и рекла својим ђацима да ће говорити о Косовском боју из 1389. године. Пуних 45 минута наш разред је слушао дивну и занимљиву причу драге учитељице. Тај час историје заувек се урезао у мом сећању. Тада нисам ни слутио да ће прича наше учитељице о Косовском боју имати судбоносно значење у мом животу, да ћу се касније у потпуности посветити Србији, њеној историји, књижевности, проучавању српског бића, српског менталитета. Да није моје учитељице историје, можда бих изабрао нешто друго. Али Божја воља је хтела да свој живот посветим управо Србији, да будем уз њу и њен народ.

ПРЕД БОЖЈОМ ТВОРЕВИНОМ

Ваше интересовање за Србију подстакло Вас је да одлично научите српски језик, да бисте могли истраживати њену историју и књижевност?
Свакако. За познавање историје, културе и књижевности неког народа најкраћи пут је језик. Кроз њега улазиш у онај непосредни додир који омогућава да осетиш све слојеве и културолошке финесе народне књижевности.
Почетком 1970-их успоставио сам везе са Ирином Арбузовом, предивном професорком на катедри за славистику Лењинградског универзитета, сада већ Петербуршког. Кроз њен уџбеник направио сам прве кораке у учењу српског језика. Управо она ми је дала основу српског језика. У мојим ушима још увек одзвањају њене речи: „Имаћете сјајну будућност, направићете велику каријеру у области србистике и културних веза.” Изгледа да је Арбузова била видовита. Све што је рекла, пре више од четрдесет пет година, остварило се.

Упознавали сте Србију током Ваших бројних путовања по њој. Шта Вас је надахнуло да посветите Србији своје дирљиве стихове?
Видео сам сву лепоту српске средњовековне државе – Косово и Метохију, а пре свега Пећку патријаршију, Грачаницу, Високе Дечане, Богородицу Љевишку. Имао сам разне сусрете на Косову са обичним људима, књижевницима, сељацима, свештеницима, али ми се у сећање нарочито урезао сусрет са Његовом Светошћу патријархом Павлом у његовом традиционалном седишту – Патријаршији у Пећи. У сећању су ми остале дивне средњовековне фреске које говоре о високој култури и уметности зидног сликарства. А о царском граду Призрену да не говорим. Када сам видео Богородицу Љевишку, остао сам без речи. На зиду цркве била је сачувана строфа средњовековног персијског песника Хафиза: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој”. Било је то нешто неизрециво, величанствено. Схватио сам да је Богородица Љевишка права поезија зидана од камена. У мени се већ тада обликовала песма о Богородици.
На Косову сам први пут био 1993. Већ првог дана, гледајући прелепу Грачаницу, присетио сам се приче моје учитељице о Косовском боју. Дуго сам гледао ову Божју творевину. Водич ми је причао занимљиве детаље из историје зидања Грачанице, показао на зиду Симонидину фреску ископаних очију. Занемео сам гледајући и слушајући.Био сам ганут. Већ током тог боравка на Косову, првог међу бројним, написао сам своје прве стихове, а косовска тема касније је постала једна од централних у мојим песмама. Међу мојим песмама са Косова је и „Симонида”. И није случајно што сам Србији посветио један леп венац песама, а такође есеје и путописе.

КОСОВСКО СУНЦЕ И ЗЕМЉА АРАРАТА

Српска књижевност јерменском читаоцу постала је приступачна искључиво захваљујући Вашим преводима и труду. По којим критеријумима бирате дела за превод?
Превођењем се бавим од 1980. Бирам по личном избору, никада не проводим по наруџби. Преводим оно што симболизује праву националну литературу, од средњег века до данас. Увек предност дајем квалитету, имајући на уму и блискост мојим схватањима и мојој души. Настојим да преведем дела која представљају праву слику Србије. Дела без националне црте и подлоге не занимају ме, нарочито када је реч о поезији.
Отуд, пре свега, дела средњовековних аутора, као  што су прва српска песникиња Јефимија, син кнеза Лазара и кнегиње Милице деспот Стефан Лазаревић, велики српски песник и црногорски владика Петар Петровић Његош, онда српске народне песме које је издао Вук Караџић (подсећам да је та књига штампана 1853. године у јерменској штампарији у Бечу). Преводим и српске легенде, као и савремену српску прозу и поезију.
Још крајем 1990-их родила се идеја да направим антологију српске поезије XX века на јерменском. Позната јерменска издавачка кућа „Аполон” објавила је 2003. моју антологију под насловом Косовско сунце, за коју сам написао темељни предговор, изабрао песме, превео их и написао белешке. То је прва антологија која јерменском читаоцу целовито представља српску песничку мисао. Године 2002. објавио сам и један леп двојезични избор из српске савремене поезије о Јерменији под насловом Земља Арарата.

Преводите Његошева дела. Колико ће он бити разумљив јерменској читалачкој публици?
Мене су Његошевим делима привукле, пре свега, његове поруке, мудри стихови, филозофска размишљања, а и дипломатска вештина. Горски вијенац, по мом дубоком уверењу, својом мудрошћу и снагом, разликује се од свих његових дела.
Када сам се латио превођења Његошевог спева, имао сам два разлога. Први је у вези са нашом културом ван Јерменије, јер, као што знате, и Горски вијенац је штампан 1847. у јерменској штампарији у Бечу. А други разлог: Горски вијенац ће бити разумљив нама, Јерменима, због садржаја, борбе против Агарјана, османског зулума. Његош кроз свој Горски вијенац учи како треба волети и бранити отаџбину и како треба сачувати сопствено достојанство.
Његошева мудрост ме је повукла да преведем и његову чудесну лирску песму „Ноћ скупља вијека”, по мом дубоком убеђењу најлепшу лирску песму у српској поезији поред Костићеве „Santa Maria della Salute”. Срећан сам што је та песма добила своје уточиште и у древном јерменском језику. Тај препев је једно од мојих најбољих преводилачких остварења, које ме чини поносним и радосним.

СУОЧЕНИ СА ЛИЦЕМ ЗЛА

Верујете ли да је књижевност најјаче оружје за опстанак?
Наравно. Кроз писану реч ми васпитавамо поколења и доживљавамо је као моћно средство за опстанак. Ниједан народ не може да опстане без књижевности, ако је има. Јер књижевност је у суштини огледало народа, његове прошлости и садашњости. Цела јерменска историја, почев од V века па до трагичних и крвавих догађаја из 1915. године, све наше патње, страдања и борбе, изражени су у нашој књижевности, нарочито у поезији. Чини ми се да свест о томе што су Јермени доживели – најсуровији геноцид у XX веку, историјску трагедију огромних размера – кроз мајчино млеко преносимо с колена на колено. Народ који заборавља своју крваву историјску прошлост осуђен је на нестанак, не може да се поноси својом садашњошћу ни да створи будућност. Ми, Јермени, имамо горко искуство за злом, против кога се боримо стално, ако не оружјем, онда кроз интелектуалну и културолошку борбу, кроз наступе на разним међународним форумима и конференцијама, па и у медијима. Јерменска публика је врло осетљива на национална питања и због тога нам је јасна ваша чежња за Косовом. У новијој историји доживели смо трагична дешавања у Арцаху (јерменски назив за Нагорни Карабах), који је вековима био насељен Јерменима и који нам је отет 1921. заједно са Нахичеванском облашћу. Совјетске бољшевичке власти предале су те две јерменске области новоствореној суседној држави. Нико тада није питао Јермене хоће ли да буду одвојени од своје матичне земље и да живе у другој држави. Све то подсећа на косовску трагедију, на оне колоне српских избеглица који су протерани са родних огњишта, на Србе који су постали бескућници. Све је то забележено и у јерменској писаној речи.

Како је тај страшни геноцид из 1915. деценијама био скриван од јавности и зашто га Турска негира?
Болно је говорити о геноциду, који су извршили Турци над Јерменима 1915. године. А још болније говорити о последицама. Та трагична година оставила је у срцу сваког Јерменина неизбрисив и болан траг, незацељиву рану. Џелати младотурске владе – Енвер-паша, Талат-паша, Џемал-паша, др Назим и многи други – користећи ратну ситуацију, предузели су читав низ варварских мера да би остварили раније смишљен план о истребљењу Јермена. Већ 15. априла 1915. месне власти донеле су одлуку о почетку депортације и погрома Јермена, што је требало извршити 24. априла. У својој тајној инструкцији, министар унутрашњих послова Талат-паша наредио је да се Јермени потпуно истребе, не штедећи при том ни жене, старце, децу, чак ни новорођенчад, док је секретар младотурске партије др Назим изјавио да јерменски народ треба тако искоренити са лица земље да му се и само име затре.
Светска јавност је тада била „глува и нема”, хладнокрвно се односећи према највећој трагедији јерменског народа. Турци су остали некажњени. То им је дало подстрека да врше нови геноцид над другим хришћанима који су тада живели у Турској. Док Турска негира тај злочин и не признаје геноцид над Јерменима, она ће увек носити срамни жиг на челу.

КУЛТ ОТАЏБИНЕ, КЊИГЕ И МАЈКЕ

Јерменија, Арарат, ваш народ и ваша мајка основ су ваше литературе. Какву улогу има жена у опстанку Јерменије и јерменске породице?
Као човек и као песник стављам знак једнакости између отаџбине и мајке. Код нас у поезији, или у било ком књижевном и свакодневном виду, никада се не каже само Јерменија – већ Мајка Јерменија. Дакле, у Јерменији, поред отаџбине и књиге, мајка је највећи култ. Она је стуб породице и огњишта. Многи мисле да љубав према домовини у млади нараштај усађује отац и да њему припада васпитна улога. Међутим, то није увек тако. У јерменским породицама углавном жена узима на себе ту функцију. Јерменке имају велику улогу у очувању породице, одане су и верне, труде се да јерменска породица буде чврста и срећна, јер је код Јермена породица светиња. А свака чврста и срећна породица је срећа целе нације.
Пошто ме питате о Арарату, морам опет да се вратим на геноцид над Јерменима. Као што знате, Арарат је јерменска планина, на којој се, по Библији, зауставила Нојева барка после светског потопа. Та величанствена јерменска планина горком судбином и неправедно остала је у западном делу наше историјске домовине, сада у склопу друге државе. Арарат није само симбол и дух јерменског народа, већ је света и тајанствена планина, која је инспирисала многе чувене писце, песнике, сликаре, музичаре. Постала је једна од централних тема у јерменској књижевности и култури. Сва јерменска митологија, историја, књижевност и култура везане су за планину Арарат.

Ваш вишедеценијски списатељски и културолошки рад крунисан је именовањем за почасног конзула Србије у Јерменији. Како успевате да спојите те две мисије у једну целину?
Ево, управо 2022. навршава се петнаест година откако носим титулу почасног конзула Републике Србије и никада се на уштрб конзулских обавеза нисам бавио другим стварима. Списатељство је моја судбина, док је титула конзула резултат моје вишегодишње разноврсне делатности. Сваком послу додељујем време и вршим своју функцију са великим задовољством. Тај спој књижевника и конзула врло успешно функционише. Најбољи доказ је оно што сам, као почасни конзул, урадио у протеклих петнаест година.
Без сумње могу да констатујем да своју земљу на најбољи начин представљају они дипломати који су из сфере културе или литературе. Сетимо се српских писаца и интелектуалаца: Јована Дучића, Милоша Црњанског, Растка Петровића, Ива Андрића, Милана Ракића, Бранислава Нушића, наравно и војсковође и дипломате проте Матије Ненадовића, који су оставили сведочанства о времену у којем су се бавили дипломатијом. Да не заборавим и кнегињу Милицу, владарку и дипломату, која је после Лазареве смрти у тешком времену преузела на себе терет дипломатских настојања за опстанак Србије.
С времена на време читам мемоаре дипломата и доста тога сазнајем и о њима и о том времену.

ТАЈ ГРУМЕН ЗЕМЉЕ И КАП ВОДЕ

Идете ли у цркву? Да ли је дијалог са Богом олакшава Ваш живот кад Вам је најтеже?
Без вере било би врло тешко живети и опстати. Врло често идем у цркву на литургију, која смирује и предаје забораву свакодневне бриге и проблеме. Кад год ми је било тешко, увек сам тражио помоћ и спас од Бога. Управо кроз литургију улазим у дијалог са Богом.

Најупечатљивија слика из Вашег живота?
Када сам 2002. године први пут посетио град Ван на обали истоименог језера, где су живели моји преци по очевој линији. Док сам гледао те родне пределе, још увек сачуване старе куће и уске улице, цркве у рушевинама, из очију су ми капале горке сузе. Присетио сам се дирљивих прича мог покојног оца који је пред смрт завештао да обавезно једном одем до Вана, да донесем грумен земље и мало воде из родних крајева и после његове смрти проспем на његов гроб, да му душа буде мирна. Испунио сам његову жељу. И сад ми је душа мирна.

Године 2022. пуните седамдесет. Како се осећате када размишљате о уласку у осму деценију живота?
Искрено, не осећам терет протеклих седам деценија. Чини ми се да још увек имам двадесет пет. Свестан сам да је важно душевно стање, а не биолошки узраст. Да бих живео тако, помаже ми оданост духовним вредностима, вечним и космичким, док је све материјално пролазно. Увек покушавам да откријем у себи неке нове слојеве и особине, самоспознаје, па и самокритике. Није ми било лако у животу. На мом трновитом путу било је и много невеселих тренутака, растанака од најмилијих, великих борби, суза и горчине, а и радости. Ипак сам увек победнички расположен, увек без узмицања улазио у борбу, поштујући своје сопство.

Имате ли неостварену жељу?
Имам. Да видим нашу историјску отаџбину – Западну Јерменију, Арцах (Нагорни Карабах) и Нахичеван у једној заједничкој јерменској држави. Свевишњи Бог је увек био уз нас. Управо он нам је подарио свету јерменску земљу са библијском планином Арарат. Да би се остварила та жеља, сваком Јерменину је задатак да сачува своје корене, порекло, обичаје и традиције, национални идентитет и историјско памћење без чега нема опстанка.

***

Књиге
Од бројних наслова Бабкена Симоњана, поменимо овом приликом само неке:
„Мирис домовине” (песме, 1994), „Кроз балканску ватру” (путописи, есеји, разговори, 1995), „Ходочашће” (песме, 1998), „Од Арарата до Косова” (песме, есеји, путописи, белешке, преводи, 2000), „Библиографија” (публикација о Србији и јерменско-српским историјским, књижевним и културним везама, 2002), „Артамет” (песме, 2010), „Хачкар” (песме, 2012), „Грумен земље српске” (есеји, 2017), „Знам ко сам” (песме, 2018)...

***

Лепе муке
Шта Вас је највише намучило у превођењу српске поезије?
Наравно, Његош, својим спевом Горски вијенац и сјајном песмом „Ноћ скупља вијека”. Али зато су те муке биле слатке и незаборавне.

***

Самосвест
– Патриотски дух Јермена веома је јак. За нашег војника Јерменија није просто територија, него света земља. Ми смо за опстанак вековима водили ослободилачке борбе против номадских племена и освајача, Селџука, Монгола, Татара и Турака. Јерменија је више пута била разорена и распарчана, али њен слободарски дух никада није био сломљен. Захваљујући том духу Јерменија је опстала и васкрсла из згаришта. Ево шта је у XIX веку записао енглески песник лорд Бајрон: „Научио сам језик Јермена да бих разумео на ком су језику говорили богови. Јерменија јесте отаџбина богова. И богови су пореклом из Араратске долине.

***

Награде нису мера
– Писац у историји остаје не својим наградама или повељама, већ својим остварењем. Награде и повеље нису мерило за то ко је добар писац; оне су само морална страна у биографији писца. Мада, признајем, у неким случајевима је пријатно када писац прима неку награду за своје одређене заслуге. Али, никада нисам био тиме оптерећен. Сигуран сам да су највећа награда топле речи и позитивни одјеци од стране читалаца.

***

Два велика утицаја
Можете ли издвојити две личности које су оставиле снажан траг у Вашем стваралаштву?
Како да не – сјајни јерменски средњовековни песник и монах јерменске цркве Григор Нарекаци, који је живео у X веку на обали језера Ван, и велики српски песник Петар Петровић Његош. Оба песника су оставила иза себе бесмртна литерарна остварења.